Otkazuje se predstava
Nažalost, zbog bolesti glumca prisiljeni smo otkazati večerašnju izvedbu predstave
Više
95 minuta
Narodno pozorište / Narodno kazalište / Népszínház Subotica
Drama na srpskom jeziku
Minja Peković:
BRAVO ZA KLOVNA
Autorska predstava
„Bravo za klovna”, autorski projekt glumice Narodnog pozorišta iz Subotice Minje Peković, muzička je dokumentaristička monodrama, nastala prema njezinim osobnim zapisima tokom nedavnog procesa liječenja od raka. Riječ je o istinski snažnoj, dirljivoj i ohrabrujućoj predstavi izuzetne žanrovske složenosti, igri koja ima elemente grotesknog kabarea, stand-upa, pantomime, dramskog i plesnog teatra.
Na pozornici određenoj prisustvom simboličkih kaveza, jednog velikog i niza manjih, teče Minjina igra o neprestanim, žilavim borbama sa konkretnim i simboličkim kavezima, stvarnim i izmišljenim granicama koje ona ruši neposustajućim optimizmom.
Minjine ispovjesti karakterizira vedrina borbe, slavljenje života, humor koji donosi rasterećenje, kao i izvođenje pjesama koje osnažuju vjeru. U tom smislu je važan i njen lik klauna, smješno-tužna figura koja se groteskno ceri nevoljama.
Ova slojevita i dinamična pripovjest o jednoj borbi, koju svo vrijeme prati glazbenik Miroslav Idić na harmonici, dokazuje katarzičnu moć kazališta, mogućnost oslobađanja od patnje i strahova, individualno i kolektivno razbijanje kaveza u kojima svi, u većoj ili manjoj mjeri, živimo.
Ana Tasić (politika.rs)
—
‘Rak nastaje kad čovjek sklopi krila’… rečenica je koju je izgovorio jedan američki onkolog kojem, nažalost, ne znam ime.
Ona me je poslala na putovanje u nepoznato. Na tom putu naišla sam na knjige S.N. Lazareva i ponijela ih sa sobom kao kompas. Pjesmom me pratila Édith Piaf, iako sam njen cvrkut razumijevala samo srcem. Odjednom, probudio se gen mog pretka – Klovna. On se ljutio, bunio, saplitao, padao, patio i plakao dok mu se Nebo nježno smješkalo i pružalo ruku… i tako sve dok konačno nije shvatio da se lijek koji traži nalazi u njegovoj Duši.
I zove se Ljubav.
Bravo za Klovna!
– Minja Peković
Uvek mi bude nelagodno kada treba da pišem o nekoj predstavi koja je katarzično delovala na mene jer mislim da ne postoje, ili da ne mogu naći prave reči koje bi bile ekvivalentne i merodavne vrednosti onome čemu sam prisustvovala. Ali neka ovo ovde ostane kao dnevnički zapis, isto kao što je i Minjina monodrama nastala iz dnevnika koji je vodila od prvog susreta sa rakom dojke i kojima je želela da se oslobodi viška emotivnog naboja. Na to putovanje u nepoznato vodila ju je rečenica jednog američkog onkologa: „Rak nastaje kad čovek sklopi krila”. Snažna i lična, ali pre svega važna priča, koja govori o umetnosti lečenja i isceljenja.
Naziv „Bravo za klovna” krije naslov jedne pesme Edit Pjaf koja je inspirisala glumicu i sa čijom životnom pričom pravi paralelu. Sam klovn je na neki način glumac i njegov primarni zadatak jeste da zabavi druge, da plače dok se ostali smeju. Za klovnove se vezuje i to da ih se ljudi plaše, ali u ovom slučaju i koristeći se ovim identitetom, Minja se na taj način suočava i sa svojim strahovima. Ona vešto žonglira između sreće, tuge, besa, usamljenosti, zbunjenosti, nadahnuća…
U stvaralačkom procesu, autorku je pesmom pratila Edit Pjaf čiji je cvrkut slušala srcem, dok joj na sceni, na zvucima harmonike, društvo pravi Miroslav Idić permanentnom melodijom pesme „La vie en rose”. Veliki ptičji kavez na sceni predstavlja cirkuski šator, prostor za vreme lokdauna, ali i mesto zone komfora. Minja (se) igra, peva, ovladavajući francuskim i scenskim pokretima, raskošnom mimikom, zavidnom kondicijom i koncentracijom. Dok presvlači prelepe klovnovske kostime, smenjuje perike na glavi i menja kese sa hemoterapija, sve nam to naizgled deluje tako nepodnošljivo (o)lako. Autorka niti banalizuje i nipodaštava samu ozbiljnost i težinu teme, niti nameće ili patetiše kroz intimnu ispovest koju treba sažaljevati. Kroz cirkuske elemente prepliću se komedija i drama, baš kao što i beketovski svaku tragediju prati komično. Dok intuitivno slažemo slike u glavi i brišemo vlažne oči, u dubini naših duša otvara se prostor za veru, optimizam i nadu. Sa umerenom setom i velikom dozom strasti prema životu, Minja nas uči da ne možemo da poletimo ako ne raširimo krila dok oslobađajuće izlazi iz kaveza trijumfalno „ne žaleći ni za čim”.
Ukoliko bismo rekli da je pozorište hram kulture, onda sa sigurnošću i nipošto pretenciozno možemo reći da je Minja Peković njegov najverniji čuvar. Nesebično razmenjujući sa nama sve dragocene i izazovne trenutke, i tako smelo i otmeno deleći sa nama svoju ranjivost dok niko od nas ne ostaje ravnodušan i ne štedi erupciju emocija koje su nas savladale… Nećemo se bojati i bićemo hrabri jer nema ničeg lošeg u iskazivanju osećanja. Problem nije poslat da nas uništi, već da nas trgne. Bolest nije nešto fatalno, već poziv na promenu. U momentima nemoći i bezizlaznosti, ova žena nam je oličenje toga da ćemo se jednog dana svemu smejati i da je život, uprkos svemu, ipak lep. Ona kao lučonoša unosi svetlo u nama dok se u pozorišnoj sali polako gasi, i dopire i do onih koji se sa svime time suočavaju ili su osetili na svojoj koži; kao i do onih koji se nisu našli u takvoj situaciji. Mnogo suza, cveća zahvalnosti i jedno veliko bravo za Minju!
Aleksandra Nikodijević (19.2.2023., hocupozoriste.rs)
